srijeda, 11.11.2009.
Jay
Gledao sam u nju kao da nikad nisam vidio ljepšu djevojku. Njena ravna, poluduga plavo-smeđa kosa je vijorila na vjetru, a njene crne oči sjajile više nego ičije druge. Možda zato što su bezbojne ili ne. A opet, imao sam i drugu teoriju. Možda su nešto skrivale. Nikad se ne zna, rekao sam sebi. No to nije čak ni bilo bitno. Bila je veoma lijepa, mada nisam čak ni inače gledao izgled kod cure. Prišao sam joj malo. Pažljivo, jer je gledala u mene kao u stranca koji pokušava nešto, po mogućnosti izvesti silovanje. A ja nikada nisam mogao takav. Jednostavno to ni bi bio pravi ja. Nisam nikada mogao shvatiti ljude koji siluju jadne djevojke i žene, a nisu im ustvari ništa skrivile. Kuda je ovaj svijet još vodio, to samo dragi Bog zna. Sjeo sam ispred nje, naslanjajući se na ruke. Pokušao sam nešto progovoriti, ali riječi nisu izlazile iz mene. Zapanjen njenom ljepotom? Možda. Ali osjetio sam nešto drugo. Nešto jače od same fizičke privlačnosti. Daj, J. Ne može to biti zaljubljenost na prvi pogled, rekla je jedna strana mene. Odmahnuo sam glavom, na što me Ripley čudno pogledala.
-Gle, nisam nikakav kreten koji ti želi nauditi ili štogod, već sam vidio da crtaš pa me zanimalo.- rekao sam naposljetku. Oblikovala je usne u obliku slova o. Što bi dao da su moje.
-Daj prekini!- pokorio sam se naglas. Ripley se samo počela smijati. Tada sam ja čudno gledao u nju, ali kada sam shvatio, opalio sam se dlanom po čelu. Zatvorila je bilježnicu i gledala u mene. Zatreptala je nekoliko puta. Nasmiješio sam se na to. U ovom me trenutku zanimalo me sve o njoj. Kakvi su joj pogledi na svijet, o čemu trenutačno razmišlja, ima li dečka. Da, ima li dečka…? OK, ovo je sigurno više od fizičke privlačnosti. Inače nisam vjerovao u ljubav na prvi pogled, ali se izgleda i to ostvarilo. Sviđala mi se. Čak mislim da sam je i prije viđao, ali nisam bio siguran kada i gdje. Na prvi pogled se činila povućena i plaha, ali opet je imalo nešto u njoj što je posebno. Nisam mogao razaznati što točno, ali bilo je.
-Smiješan si ti. I čudan lik, znaš?- rekla je nešto, napokon. Imala je tako nježan i razigran glas. Pun nježnosti da je to bilo neopisivo. Iz glasa joj se ustvari i čulo kakva je osoba. Ne znam zašto, ali inače sam tako prepoznavao svačiji karakter. Na primjer, kada je glas prodoran i dubok, za mene je to značilo da je osoba tvrdoglava i uporna u svemu što radi. Ako je glas hladan, kao meni, osoba je hladnokrvna i ima zadane ciljeve u životu. Ali da sam ikada čuo ovako nešto, nisam. Vidjelo se da je povućena, ali ono nešto posebno je ustvari njena dobrota i iskrenost. Ako to osoba nema, niša ni ne vrijedi. Mislim, vrijedi, ali čemu lagati? Laž ne dokazuje ništa, može samo nastati veća, a koja korist od toga? Ama baš nikakva. Nasmijao sam se.
-Vjeruj mi, puno ljudi mi je to reklo. I da sam veoma… zločest.- na ovo drugo sam se frajerski nasmiješio. Ripley nije shvatila o čemu se radi, ali nije ni trebala. Moje iskustvo sa drogama neće znati nikada. Jedino ako se nešto dogodi, što čisto sumnjam. Pogledao sam u nebo. Oblaci su postajali sve više sivi, što bi značilo da bi ubrzo mogli očekivati kišu.
-Pričaj mi o sebi.- rekla je. U čudu sam je pogledao. Nisam mogao vjerovati u ovo što je rekla. Sama od sebe, bez ikakvog povoda. Progutao sam slinu u grlu te uzdahnuo. Smiri se, J, smiri se.
-Pa… i nema baš puno toga za reći. Jedino ako hoćeš znati da imam 21 i živim sa ogromnom kretenčinom u stanu, to bi bilo to.- suzdržao sam se od smijeha. –Šalim se, šalim. Pa nema ti baš nešto posebno kod mene. Obožavam surfanje, bez toga ne mogu živjeti, imam samo jednu sestru koja živi na drugom kraju svijeta, zajedno sa svojim mužem, nećacima i našom mamom, dok sam ja zapeo sa onim mulanom od Simona ovdje u stanu.- pokazao sam prstom prema jednoj od 3 zgrade. –Obožavam kišu, tako da sam vani jer ju čekam. Da razmislim o kojekakvim stvarima.- time sam završio sve. Barem ukratko. Ne bi bilo dobro da sam ulazio u detalje. Opazio sam Ripleyin osmijeh na licu. Nešto mi je to govorilo, ali nisam siguran što.
-Imamo nešto zajedničko. Barem ovo što se tiče kiše. I da, vidjela sam te jednom kako surfaš. Ti, Simon i još neka dva lika. Dobar si u tome.- rekla je gledajući u krošnju drveta. –Nego, Simon i nije baš takav kreten. Naravno, ako ne ubrajamo da je zbario preko 505 ženskica, ženskaroš i pol. Ali ga inače znam. Druži mi se s bratom pa…- nasmijala se. Izgleda da je znala o nama više nego što bi trebala. To mi je čak bilo i sumnjivo, ali brzo me prošlo. Odjednom sam osjetio kap kiše na ruci. Ovo je samo značio pljusak. Meni nije smetalo, iako bi to značilo da će nakon ovoga ponovo izaći sunce i sve će biti po starom. Ripley je još uvijek sjedila na travi, ne mičući se. Njena plava jakna je bila otkopčana do trbuha, kao da je htjela osjetiti kišu i na svojim grudima i ostalom dijelu tijela. Onda se ustala. U tome trenutku je počela pljuštati kiša. Stala je na čistinu livade i samo mirno stajala. Bilježnicu je ostavila ispod drveta, da se ne smoći. Gledala je ravno ispred sebe, sa rukama u džepovima svojih crnih traperica. Bila je tako očaravajuća u tom trenu. Bila ju je milina gledati kako mirno stoji na kiši, sva mokra. Da sam joj išta vrijedno u životu, došao bi iza nje i zagrlio ju, ali nisam. Niti sam toliko hrabar da to napravim. Moja smeđa kosa je već bila mokra do tjemena, a majica i jakna smočena. Sada će prestati, pomislio sam. I bio u pravu. Kiša je stvarno stala. Ovih 15 minuta na kiši i gledanja cure koja ti se sviđa, bilo je ono što mi je trebalo. Iz mojih misli me 'probudilo' vibriranje mobitela. Ripley je pokupila svoju bilježnicu sa trave i došla do mene.
-Bilo mi te drago upoznati.- rekla je. –I nadam se da ćemo se još koji put sresti.- poljubila me u obraz te otišla. Kao da sam u nekom snu kojem je došao kraj.
-Ovo je nemoguće.- rekao sam si. Položio sam ruku na dio obraza u koje me poljubila i gledao u prazno. Zatim sam pogledao u nju, ali nije je bilo. Odmahnuo sam glavom. –J, ti nisi normalan.- rekao sam opet naglas i javio se na mobitel. –Halo?- rekao sam tiho.
-J, Lucas je. Daj odi kod Zmije po robu i nađemo se kod mene.- rekao je Luc, najstariji član naše ekipe. Mada je bio koji dan stariji od Simona, bio je puno opušteniji. Čak i to što se drogirao, nije ga dalo omesti da bude uspješan kao njegov otac – odvjetnik. Nikad ne bih rekao da će uspjeti tako mlad u tome, a da ne saznaju za drogu. No, ipak je.
-Da, nema problema. Već idem.- rekao sam te poklopio. Odmahnuo sam glavom te potrčao u sasvim drugom smjeru ulice.
